Med vrhunskog kvaliteta naše porodične proizvodnje
Zdravo. Mi smo porodica Glišić, pčelari iz Rače koji već 4 generacije proizvode jedan od najkvalitetnijih medova u Srbiji. Niže u nastavku nas možeš bolje upoznati.
Ko smo mi?
Mi smo Marko i Jelena Glišić, porodica koja čini Čuvara Košnice, a od nedavno imamo i pojačanje! 👶🏻
Naše gazdinstvo se već četiri generacije unazad bavi pčelarstvom, 88 godina. Nalazimo se u Šumadiji, u mestu Rača Kragujevačka a naš pčelinjak sada broji nešto više od 350 košnica.
Ovako je sve počelo...
Sve je počelo 1936. kada je pradeki Radosavu sa dvadesetak godina sleteo prvi roj pčela u voćnjak. Prve košnice mu nisu bile napredne kao danas. Bile su od pletenog pruća i blata, poznate kao pletene vrškare.
Nakon što se vratio iz Drugog svetskog rata, podigao je pčelinjak na viši nivo. Redovno je posećivao predavanja o pčelarstvu kako bi bolje brinuo o svojim pčelama.
Vremenom, za pradekin med se pročulo i samo na osnovu preporuke imao je unapred rezervisane količine pre nego što bi pčele i izašle na pašu.
Pradeka Radosav i praunuk Marko (ja sa prve slike) 1996.
Njegovim stopama smo nastavili i nas dvoje kao četvrto koleno. Nama je pre svega cilj da ti pomognemo da više ne moraš da razmišljaš da li si u marketu kupio med ili nešto što se samo tako naziva.
Gde naše pčele sakupljaju med?
Ovo su lokacije na kojima naše pčele sakupljaju nektar.
Planina Rudnik i Homoljske planine za Bagremov i Livadski med.
Sela Nikolinci i Uljma u blizini Vršca za suncokretov i med od uljane repice.
Sela Erdevik i Divoš na obroncima Fruske gore gde pčele skupljaju nektar sa cvetova lipe.
Da li isporučujemo med lično?
Iako poručeni paket brzom poštom stigne u roku od 1-2 dana bilo gde u Srbiji maksimalno bezbedno upakovan, kada god imamo dovoljno slobodnog vremena i paketa za jedan grad, idemo lično da ih isporučimo jer tako možemo da se upoznamo i čujemo kako si zadovoljan i koje su primedbe ako ih ima.
Šta tačno znači to da prodajemo sirov med?
Kupci nas često pitaju o ovome, misleći da je u pitanju nešto novo. Zapravo to znači da, kada med sazri i bude izvrcan (izvučen centrifugom iz saća), skladištimo ga u specijalne posude za čuvanje.
U njima se mali komadići voska, koji se potencijalno nađu u medu, prirodno odvoje na površinu, a zatim se med, bez ikakve filtracije, sipa u staklene tegle. Nakon toga je spreman za slanje.
Na taj način smo sigurni da ćeš dobiti med onakav kakav je bio u košnici, sa svim enzimima, polenom, propolisom i drugim hranljivim sastojcima.
Šta ako med kristališe pre slanja?
Pojedine vrste meda, poput suncokretovog i meda od uljane repice, vrlo brzo kristališu ili kako je u narodu poznatije, ušećere se.
Kada kod nas kupiš meda, ako je on već kristalisao u tegli, takvog ćemo ga i poslati. Bez dekristalizacije. To prepuštamo tebi, ako želiš i ako ti tako više odgovara.
Iz tog razloga, niže u tekstu smo detaljno objasnili kako to možeš jednostavno i pravilno uraditi kod kuće. Klikni ovde da pročitaš.
U nastavku je sveobuhvatan članak o medu
Šta je Med?
Med je prirodni slatki proizvod koji pčele proizvode od nektara cvetova ili sekreta insekata (medne rose), koji zatim transformišu, kombinuju sa sopstvenim enzimima, koncentrišu dehidriranjem i skladište u saću kao hranu.
Sadrži fruktozu, glukozu, vodu, vitamine, minerale i antioksidante, što mu daje nutritivne i lekovite osobine. Osobine meda kao što su viskoznost, sposobnost upijanja vlage i sklonost ka kristalizaciji zavise od količine šećera, vode u medu i temperature na kojoj se čuva.
Različiti cvetni izvori utiču na ukus i boju meda, koji mogu varirati od blagih i slatkih do intenzivnih i kiselkastih tonova, kao i od svetle do tamno braon boje. Faktori poput izvora nektara, lokacije, klime i metoda pčelarenja određuju specifične karakteristike meda, uključujući njegov ukus, boju i aromu.
Kako nastaje med
Proces proizvodnje meda započinje kada pčele radilice traže nektar, šećernu tečnost koju cvetovi proizvode. Pčele imaju duge, cevaste jezike, poznate kao proboscisi, kojima izvlače nektar iz cvetova. Sakupljeni nektar se potom čuva u specijalizovanom delu njihovog digestivnog sistema, zvanom "stomak za med", koji je odvojen od glavnog stomaka gde se hrana vari. Jedna pčela može posetiti i do 1.500 cvetova tokom jednog leta kako bi prikupila dovoljno nektara.
Kada pčela radilica sakupi dovoljno nektara, vraća se u košnicu. Tokom njenog povratka, enzimi u njenom stomaku za med počinju razlagati složene šećere iz nektara na jednostavnije oblike, što je prvi korak u procesu proizvodnje meda.
U košnici, pčela koja je sakupila nektar predaje ga mlađoj radnoj pčeli, zvanoj kućna pčela, kroz proces regurgitacije, odnosno povraćanjem nektara u usta primaoca. Ovaj korak se može ponoviti nekoliko puta, pri čemu se nektar prenosi između više pčela, svaki put dodajući više enzima i dalje obrađujući šećere.
Kućne pčele zatim deponuju nektar u ćelije saća napravljene od pčelinjeg voska. U ovoj fazi, nektar je još uvek previše vodenast da bi se smatrao medom. Da bi se smanjio sadržaj vode i sprečila fermentacija, pčele mašu nad nektarom svojim krilima, stvarajući protok vazduha koji ubrzava isparavanje vode. Ovaj proces koncentriše šećere i zgušnjava supstancu.
Kako sadržaj vode pada ispod 20%, nektar se pretvara u med. Pčele nastavljaju da mašu i nadgledaju med dok ne dostigne željenu konzistenciju i koncentraciju šećera. Kada je med potpuno sazreo, sadrži prosečno oko 17% vode i bogat je šećerima, enzimima, vitaminima i mineralima, što ga čini otpornim na bakterije i kvarenje.
Završni korak u proizvodnji meda je pokrivanje ćelija tankim slojem pčelinjeg voska. Ovim se med štiti i očuva čistim, što mu omogućava da se čuva u košnici neograničeno dugo, što je posebno važno za ishranu pčela tokom zime, kada nema cvetova.
Profesionalni pčelari prikupljaju med pažljivo uklanjajući okvire iz košnica i vadeći med, dok istovremeno vode računa da za pčele ostave dovoljno meda za njihove potrebe. Dok većina pčelara filtrira med kako bi uklonili vosak i nečistoće pre flaširanja, neki pčelari odlučuju da prodaju med u svom sirovom, nefiltriranom obliku, onako kako i mi to radimo.
Za šta je med dobar
Kao prirodni eliksir, med ima tonizirajuće dejstvo na nervni i srčani mišić, smanjuje stres, pomaže pri mršavljenju i detoksikaciji organizma. Njegove dobrobiti dosežu do poboljšanja opšte odbrambene sposobnosti organizma. Takođe pomaže u regulaciji krvnog pritiska, srčanog ritma, i ubrzanja oporavka nakon fizičkog napora.
Poboljšanje Digestivnog Zdravlja
Med blagotvorno deluje na digestivni trakt, poboljšavajući motornu funkciju želuca i creva. Ova svojstva čine ga korisnim u smirivanju raznih digestivnih smetnji.
Kardiovaskularno Zdravlje i Imunološki Sistem
Studije pokazuju da redovna konzumacija meda u količini od 120 grama dnevno, tokom perioda od otprilike dvadeset dana, može smanjiti nivo holesterola za 20%, dok istovremeno povećava aktivnost leukocita za oko 7% i nivo hemoglobina za 10-20%. Ovo ukazuje na značajnu ulogu meda u poboljšanju krvne slike i jačanju imunološkog sistema.
Antibakterijska i Antimikotička Svojstva
Med posjeduje zavidna antibakterijska, antimikotička, antioksidativna, antiinflamatorna, antiprotozoalna i antimutagena svojstva. Ova višestruka korisnost dolazi od zajedničkog rada mnogih sastojaka koje sadrži, kao sto su: fitocinide, nisku pH vrijednost, osmotski pritisak i vodonik peroksid.
Prirodna Zaštita i Zarastanje
Zahvaljujući svojoj sposobnosti da stvara nepogodno okruženje za mikroorganizme, med se koristi u medicinske svrhe, naročito u tretmanu rana. On ne samo da inhibira rast bakterija, već i ubrzava proces zarastanja, smanjujući formiranje ožiljaka.
Podrška Srcu
Med sadrži acetilholin, neurotransmiter koji povoljno utiče na srčani mišić, poboljšavajući njegovu funkciju i snagu.
Nutritivni benefiti
Med je bogat gvožđem, magnezijumom, bakrom, kobaltom i vitaminima B grupe, posebno u tamnijim varijantama, što doprinosi formiranju crvenih krvnih zrnaca i poboljšanju opšteg zdravstvenog stanja.
Kristalizacija meda
Kristalizacija meda, takođe u narodu poznata kao šećerenje meda, prirodan je i čest proces koji se dešava u medu, utičući na njegovu teksturu i izgled, ali ne i na kvalitet ili nutritivnu vrednost.
Zašto med kristališe?
Med je prezasićeno rastvor šećera, koji se primarno sastoji od dva šećera: glukoze i fruktoze. Tačan sastav ovih šećera, zajedno sa drugim faktorima, određuje koliko brzo će med kristalisati. Glukoza teži da kristališe iz rastvora, dok fruktoza ostaje tečna. Stoga je med sa višim odnosom glukoze prema fruktozi skloniji kristalizaciji.
Faktori koji utiču na kristalizaciju
Sastav šećera:
Kao što je pomenuto, medovi sa više glukoze, kao što su livadski med, suncokretov med ili med od uljane repice, brže kristališu nego medovi sa više fruktoze kao što je bagremov med. Ova razlika je posledica prirodnih varijacija u nektaru koji pčele sakupljaju iz različitih biljnih izvora.
Temperatura čuvanja:
Med najbrže kristališe na temperaturama između 10°C i 15°C. Čuvanje meda na sobnoj temperaturi ili u frižideru može uticati na njegovu brzinu kristalizacije. Naime, ukoliko med čuvate na temperaturi ispod 10°C, najčešće u frižideru, proces kristalizacije će se odvijati sporije nego na temperaturi između 10°C i 15°C jer niže temperature smanjuju rastvorljivost šećera i takođe usporavaju molekularna kretanja, čineći teže za molekule glukoze da se spoje i formiraju kristale.
Suprotno, čuvanje meda na temperaturama iznad ovog opsega može odložiti kristalizaciju, jer povećana rastvorljivost šećera i brža molekularna kretanja sprečavaju molekule glukoze da se lako grupišu u kristale. Zato med čuvan u frižideru brzo kristališe, dok med koji se čuva na sobnoj temperaturi ostaje duže tečan.
Prisustvo čestica:
Mikroskopski delovi u medu, kao što su polen, vosak i mehurići vazduha, pomažu da se med brže kristališe jer služe kao osnove za formiranje kristala glukoze. Filtrirani med, koji nema ove čestice, kristališe sporije od nefiltriranog meda.
Procenat vlage:
Med sa nižim sadržajem vlage ima veću koncentraciju šećera, što ga čini sklonijim kristalizaciji zbog prezasitosti. Naprotiv, med s većom količinom vlage ostaje tečan duži period, ali postoji opasnost od fermentacije ako je previše vlažan. Pčelari se trude ovo izbegnu tako što vode računa da je med dovoljno dehidriran pre nego što zapečate ćelije saća.
Kako pravilno dekristalisati med?
Priprema:
Koristite staklene tegle ili posude od nerđajućeg čelika. Izbegavajte plastične posude jer mogu ispuštati štetne materije pri zagrevanju.
Pripremite veću šerpu u koju ćete staviti teglu s medom. Šerpa treba da bude dovoljno velika da tegla bude uronjena u vodu skoro do vrha.
Proces dekristalizacije:
Zagrejte vodu u šerpi na temperaturu između 30°C i 40 °C. Ovo je optimalna temperatura za dekristalizaciju meda bez gubitka njegovih nutritivnih svojstava. Stavite teglu s medom u zagrejanu vodu i pazite da voda ne ulazi u med. Održavajte temperaturu vode između 30°C i 40 °C.
Povremeno mešajte med kako biste ubrzali proces dekristalizacije i osigurali ravnomerno zagrijavanje. Redovno proveravajte temperaturu vode i pazite da ne prelazi 40°C. Proces dekristalizacije može trajati i nekoliko sati, zavisno od količine meda i stepena kristalizacije. Budite strpljivi i nastavite sa postepenim zagrijavanjem dok med ne postane potpuno tečan.
Kada je med potpuno tečan, izvadite teglu iz vode i ostavite je da se postepeno hladi na sobnoj temperaturi. Čuvajte dekristalizovani med u hermetički zatvorenim teglama na sobnoj temperaturi na tamnom mestu.
Sastav meda
Šećeri
Glavni sastojak meda su šećeri, koji čine oko 80% njegove mase. Primarni šećeri u medu su fruktoza (oko 38-40%) i glukoza (oko 30-32%), koji daju medu njegovu slatkoću. Ravnoteža između fruktoze i glukoze određuje brzinu po kojoj će med kristalisati; medovi sa višim sadržajem fruktoze ostaju tečni duže. Ostali šećeri su prisutni u manjim količinama i uključuju saharozu, maltozu i razne druge oligosaharide.
Voda
Voda je druga najobilnija komponenta u medu, čineći oko 15-20% njegovog sastava. Sadržaj vode igra ključnu ulogu u određivanju viskoznosti, roka trajanja i podložnosti meda fermentaciji. Pčelari osiguravaju da med bude pravilno dehidriran na siguran nivo vlage pre zatvaranja ćelija saća kako bi se sprečila fermentacija.
Kiseline
Med sadrži razne kiseline, uključujući organske kiseline poput glukonske kiseline, koja je najobilnija i doprinosi blago kiseloj pH vrednosti meda (između 3,2 i 4,5). Ova kiselost pomaže u inhibiciji rasta većine bakterija i gljivica, poboljšavajući stabilnost i rok trajanja meda.
Proteini i Aminokiseline
Med sadrži male količine proteina i aminokiselina, koje potiču i od pčela i od nektara koji sakupljaju. Ovi spojevi nisu značajan izvor nutritivnih materija za ljude, ali doprinose enzimatskoj aktivnosti i moguće profilu ukusa meda.
Vitamini, Minerali i Antioksidansi
Iako prisutni u tragovima, vitamini i minerali su bitan deo sastava meda, uključujući B vitamine, vitamin C, kalcijum, gvožđe, cink, kalijum, fosfor, magnezijum, selen, hrom i mangan. Antioksidativna svojstva meda potiču od spojeva kao što su flavonoidi i fenolne kiseline, koji igraju ulogu u borbi protiv oksidativnog stresa u telu.
Enzim
Pčele dodaju enzime nektaru dok ga pretvaraju u med. Ovi enzimi, uključujući invertazu, diastazu (amilazu) i glukozu oksidazu, pomažu u transformaciji šećera nektara i doprinose antibakterijskim svojstvima meda proizvodeći vodonik peroksid kada se razblaži.
Leteći Organski Spojevi
Aroma i ukus meda su pod uticajem stotina letećih organskih spojeva (VOC), koji variraju u zavisnosti od cvetnog izvora nektara. Ovi spojevi uključuju alkohole, aldehide, ketone i terpene, doprinoseći senzornom profilu različitih vrsta meda.
Sastav meda može značajno varirati u zavisnosti od nekoliko faktora. Tip cvetova od kojih pčele sakupljaju nektar ključan je za sastav meda, jer utiče na njegov ukus, boju i aromu. Osim toga, geografska lokacija, odnosno okruženje i klima u kojoj cvetovi rastu, ima značajan uticaj na kvalitet nektara, a samim tim i na sastav meda.
Takođe, različite vrste pčela mogu proizvesti med različitog kvaliteta i sastava. Ne treba zaboraviti ni način obrade i skladištenja meda, koji može značajno uticati na njegov nutritivni sadržaj i senzorna svojstva.
Vrste meda
Zavisno o izvoru sirovine, med se klasifikuje u tri glavne kategorije: nektarni med, medljikovac i mešani med.
Nektarni med
Nektarni med proizvode pčele od nektara koji prikupljaju s cvetova. Ovaj nektar, koji je prirodno bogat šećerima, prenose u košnicu te ga dalje pretvaraju u med. Zavisno od vrsta cvetova odakle je nektar sakupljen, nektarni med može imati različite ukuse, boje i mirise.
Med od cvetnog nektara može se dalje podeliti na:
Monoflorni med:
Proizveden prvenstveno od nektara jedne vrste cveta, ovaj med se često naziva po biljnoj vrsti od koje je izveden (npr. bagremov, lipov...). Monoflorni medovi su veoma cenjeni zbog svojih jedinstvenih ukusa, boja i potencijalnih zdravstvenih koristi koje se menjaju u odnosu na vrstu meda.
Poliflorni med:
Poliflorni med, takođe poznat kao livadski med, je proizvod koji pčele stvaraju sakupljajući nektar iz različitih vrsta cvetova u određenom području. Raznolikost biljaka daje ovom medu bogatstvo ukusa, boja i mirisa. Boja poliflornog meda može se kretati od svetložute do tamno smeđe, zavisno od vrsta cvetova prisutnih u oblasti i perioda sakupljanja nektara.
Med od medne rose (Medljikovac)
Medljikovac je tip meda koji nastaje kada pčele sakupljaju mednu rosu, koju izlučuju insekti kao što su lisne vaši dok se hrane biljnim sokovima. Ovi insekti uzimaju sok iz biljaka i izbacuju višak u obliku slatkog sekreta na biljke. Pčele sakupljaju ovu slatku tečnost sa biljaka i nose je u košnicu. U košnici, pčele obrađuju sakupljenu tečnost dodajući enzime i smanjujući njen vodeni sadržaj, pretvarajući je u medljikovac.
Mešani med
Mešani med je kombinacija nektarnog meda i medljikovca, koji nastaje kada pčele sakupljaju i nektar cvetova i mednu rosu od insekata. Ova kombinacija rezultira medom koji ima raznovrstan ukus i može se razlikovati po boji i gustini, u zavisnosti od količine nektara i medne rose. Mešani med se izdvaja bogatijim ukusom u odnosu na čiste vrste meda i može pružiti širi spektar nutrijenata, uključujući antioksidante, vitamine i minerale. Namenjen je onima koji žele med sa izraženijim ukusom i potencijalnim zdravstvenim prednostima.
Najpopularnije vrste meda
Bagremov med
Bagremov med je jedan od najcenjenijih vrsta meda zbog svoje svetle boje, blagog ukusa i spore kristalizacije. Smatra se odličnim za osobe sa alergijama. Iako osobe s dijabetesom trebaju biti oprezne s unosom šećera, bagremov med ima relativno niski glikemijski indeks u usporedbi s drugim vrstama meda.
Livadski med
Livadski med, poznat i kao cvetni med, dolazi od raznovrsnih cvetova livade. Odlikuje ga složeniji ukus koji varira od godine do godine, zavisno od toga koje biljke cvetaju. Pogodan je za jačanje imuniteta zbog širokog spektra biljaka koje ulaze u njegov sastav.
Med od uljane repice
Med od uljane repice je svetle boje i brzo kristalizuje u finu granulaciju. Poznat je po visokom sadržaju glukoze i blagom ukusu. Koristi se u dijetetskoj ishrani i kao sredstvo za ublažavanje različitih zdravstvenih problema.
Med sa dodacima
Med sa dodacima predstavlja kombinaciju čistog meda i prirodnih biljnih sastojaka, uključujući biljke i njihove neprerađene derivate. Prerađivanje biljnog materijala je ograničeno na procese poput sušenja ili mlevenja, kako bi se očuvala njihova prirodna svojstva.
Sam med je poznat po svojim brojnim pozitivnim efektima na ljudski organizam, a kada se kombinuje s drugim zdravim biljkama, može dodatno pojačati svoje korisno dejstvo.
Zahvaljujući svojim prirodnim konzervativnim svojstvima, med ne samo da produžava rok trajanja namirnica sa kojima se kombinuje, već i održava njihov kvalitet stabilnim, čak i kada su dodaci u tečnom stanju, (npr. čuvarkuća i med). Ove pažljivo pripremljene mešavine, kada se pravilno čuvaju, mogu da ostanju u nepromenjenom svežem stanju danima.
Istorijat meda
Med, jedan od najstarijih prirodnih zaslađivača poznatih čovečanstvu, ima bogatu istoriju koja se proteže kroz hiljade godina i prelazi bezbroj kultura i civilizacija.
Praistorijsko Doba
Odnos između ljudi i meda datira još iz praistorijskih vremena. Pećinske slike u Španiji, stare 8.000 godina, prikazuju ljude kako traže med, što ukazuje na to da su čak i drevni lovci-sakupljači cenili ovu slatku supstancu. Prvi ljudi verovatno su naišli na med u divljim košnicama, a njegovo otkriće bilo bi slatka nagrada za njihovu radoznalost i hrabrost.
Drevne Civilizacije
U drevnom Egiptu, med je bio simbol bogatstva i sreće i koristio se na razne načine, od zaslađivanja hrane i pića do balzamovanja mrtvih. Med je bio ponuđen bogovima, i igrao je ključnu ulogu u ishrani Egipćana, bogatih i siromašnih. Pčelarstvo u organizovanim košnicama takođe je dokumentovano na egipatskim hijeroglifima, demonstrirajući rano razumevanje apikulture.
Grci i Rimljani nasledili su fascinaciju medom, uključujući ga u svoje dijete, religijske prakse i medicinu. Med je bio zaslađivač izbora pre dolaska šećera i verovao se da ima lekovita svojstva. Aristotel i Hipokrat, među ostalim drevnim učenjacima, pisali su o vrlinama meda za zdravlje.
U drevnoj Kini, med je korišćen i kao hrana i kao komponenta tradicionalne kineske medicine, cenjen zbog svoje sposobnosti da balansira unutrašnje energije tela. Indijska Ajurveda, sistem medicine koji se praktikuje više od 3.000 godina, takođe prepoznaje med za njegova lekovita svojstva, posebno njegove probavne i respiratorne koristi.
Srednji Vek
Tokom srednjeg veka, med je igrao vitalnu ulogu u evropskim dijetama i ekonomijama. Bio je primarni zaslađivač i korišćen je u proizvodnji medovine, alkoholnog pića napravljenog od fermentisanog meda i vode. Manastiri su bili centri pčelarstva, jer su med i pčelinji vosak bili potrebni za pravljenje medovine, zaslađivanje hrane i proizvodnju sveća.
Doba Istraživanja
Doba istraživanja u 15. i 16. veku proširilo je praksu pčelarstva širom sveta. Med i pčele su transportovani u Amerike i druge novo otkrivene zemlje, integrišući se u lokalnu poljoprivredu i kuhinju.
Industrijska Revolucija i Dalje
Industrijska revolucija donela je značajne promene u pčelarstvu, čineći ga efikasnijim i produktivnijim. Izum pokretnog okvira košnice od Lorenca Langstrota u 19. veku revolucionisao je pčelarstvo, omogućavajući bolje upravljanje pčelinjim kolonijama i lakše vađenje meda.
U 20. veku, pojava šećera kao jeftinog alternativnog zaslađivača smanjila je značaj meda u prosečnoj ishrani. Međutim, rastući interes za prirodnu i organsku hranu ponovo je probudio cenjenje meda, ne samo kao zaslađivača već i kao zdrave hrane sa antibakterijskim i protivupalnim svojstvima.