Sažetak
Ishrana medonosne pčele (Apis mellifera) zasniva se prvenstveno na dva biljna resursa: nektaru, koji predstavlja glavni izvor ugljenih hidrata, i polenu, koji obezbeđuje najveći deo proteina, esencijalnih aminokiselina, lipida, sterola, vitamina i mineralnih elemenata. Međutim, nutritivne potrebe pčele nisu iste tokom čitavog života. Mlade radilice koje neguju leglo imaju izrazito velike potrebe za proteinima i drugim hranljivim materijama potrebnim za razvoj hipofaringealnih žlezda i proizvodnju hrane za larve, dok kod starijih pčela i izletnica dominira potreba za ugljenim hidratima koji obezbeđuju energiju za let.
Savremena istraživanja pokazuju da nutritivna vrednost polena ne zavisi samo od procenta proteina. Važni su aminokiselinski sastav, koncentracija i odnos masnih kiselina, prisustvo sterola i mikronutrijenata, kao i ukupna raznovrsnost hrane. Nedovoljna ili neuravnotežena ishrana može uticati na razvoj legla, fiziologiju pčela hraniteljica, imunološke funkcije, dugovečnost i sposobnost društva da podnese druge stresore.
Reference:
Ansaloni, L. S. i sar. An Overview of the Nutritional Requirements of Honey Bees (Apis mellifera Linnaeus, 1758). Insects, 2025.
Brodschneider, R., Crailsheim, K. Nutrition and health in honey bees. Apidologie, 2010.
Prirodni izvori hrane i ishrana na nivou pčelinjeg društva
Pčelinje društvo predstavlja izrazito integrisan biološki sistem u kome prikupljanje, skladištenje, prerada i distribucija hrane nisu vezani samo za pojedinačnu pčelu. Izletnice prikupljaju nektar, polen i vodu, dok se deo tih resursa prenosi drugim članovima društva putem trofalaksije ili prerađuje i skladišti u saću.
Nektar je prvenstveno energetski resurs. Nakon unošenja u košnicu prolazi kroz fizičke i biohemijske promene tokom kojih se smanjuje sadržaj vode i menjaju šećeri, nakon čega se skladišti u obliku meda. Tako nastaje energetska rezerva koja omogućava preživljavanje perioda kada cvetni izvori nisu dostupni.
Polen ima drugačiju ulogu. On je glavni prirodni izvor azotnih materija i obezbeđuje proteine, slobodne aminokiseline, lipide, sterole, vitamine i mineralne elemente. Nakon unošenja u košnicu deo polena se skladišti u ćelijama saća i pretvara u pčelinji hleb. Posebno velike količine polena konzumiraju mlade radilice tokom perioda intenzivnog razvoja tkiva i žlezda.
Potrebe čitavog društva za polenom zavise od njegove veličine, količine legla, godišnjeg doba i dostupnosti biljnih resursa. U literaturi su zabeležene velike razlike između kolonija i lokaliteta. Procene godišnje potrošnje i prikupljanja polena često se kreću u desetinama kilograma po društvu. Zato nedostatak polena u periodu intenzivnog razvoja može relativno brzo postati ograničavajući faktor za proizvodnju legla.
Važno je naglasiti da kolonija može istovremeno posedovati obilne energetske rezerve i trpeti nutritivni stres. Velika količina meda ne može nadoknaditi nedostatak proteina, esencijalnih aminokiselina, određenih masnih kiselina i sterola koje pčele prvenstveno dobijaju iz polena.
Reference:
Brodschneider, R., Crailsheim, K. Nutrition and health in honey bees. Apidologie, 2010.
Ansaloni, L. S. i sar. An Overview of the Nutritional Requirements of Honey Bees (Apis mellifera Linnaeus, 1758). Insects, 2025.
Avni, D. i sar. Nutritional aspects of honey bee-collected pollen and constraints on colony development in the eastern Mediterranean. Journal of Insect Physiology, 2014.
Ugljeni hidrati: nektar i med kao osnovni izvori energije
Ugljeni hidrati predstavljaju glavni neposredni izvor energije za odrasle medonosne pčele. U prirodnim uslovima najveći deo dolazi iz nektara, meda i, u određenim područjima, medne rose.
Najzastupljeniji šećeri značajni za pčele su saharoza, glukoza i fruktoza. Njihov odnos i ukupna koncentracija u nektaru razlikuju se između biljnih vrsta. Pčele pri izboru hrane ne reaguju samo na prisustvo šećera već i na njihovu koncentraciju, dostupnost izvora i energetsku dobit u odnosu na trošak leta.
Potreba za ugljenim hidratima izrazito raste sa prelaskom radilice iz poslova unutar košnice u sakupljačke aktivnosti. Let je energetski veoma zahtevan proces, pa izletnice zavise od kontinuiranog snabdevanja lako dostupnim šećerima. Eksperimentalna istraživanja nutritivne ravnoteže pokazala su da starije radilice i izletnice biraju ishranu mnogo bogatiju ugljenim hidratima u odnosu na esencijalne aminokiseline nego mlade pčele.
Ta razlika ima jasnu fiziološku osnovu. Mlada radilica intenzivno razvija žlezde i druga tkiva i koristi znatne količine azotnih hranljivih materija. Izletnica je već završila najveći deo tog somatskog razvoja, ali mora da pokrije visoke energetske troškove leta, traženja hrane, povratka u košnicu i termoregulacije.
Med ima poseban značaj jer omogućava dugoročno skladištenje ugljenih hidrata. Tokom zime, dužih kišnih perioda ili prekida paše, ove rezerve postaju glavni energetski oslonac društva.
Ugljeni hidrati zato ne predstavljaju samo “gorivo” za pojedinačnu pčelu. Od njihove dostupnosti zavise ventilacija košnice, proizvodnja toplote, let, prerada hrane, izgradnja saća i brojne druge aktivnosti na nivou društva.
Reference:
Paoli, P. P. i sar. Nutritional balance of essential amino acids and carbohydrates of the adult worker honeybee depends on age. Amino Acids, 2014.
Brodschneider, R., Crailsheim, K. Nutrition and health in honey bees. Apidologie, 2010.
Abdella, M. i sar. Sucrose, glucose, and fructose preference in honeybees and their effects on food digestibility. Apidologie, 2024.
Polen, proteini i značaj aminokiselinskog sastava
Polen je osnovni prirodni izvor proteina za medonosne pčele, ali njegova nutritivna vrednost veoma varira između biljnih vrsta. Analize polena pokazuju da sadržaj proteina može biti višestruko različit između pojedinih biljaka. Zbog toga sama količina prikupljenog polena nije dovoljan pokazatelj nutritivnog statusa društva.
Proteini uneseni hranom razlažu se do aminokiselina koje se zatim koriste za sintezu sopstvenih proteina pčele, razvoj tkiva, rad žlezda, enzimske sisteme i brojne metaboličke procese.
Klasična istraživanja Antonija de Grota pokazala su da je odraslim radilicama neophodno deset esencijalnih aminokiselina koje ne mogu u dovoljnoj meri same da sintetišu: arginin, histidin, izoleucin, leucin, lizin, metionin, fenilalanin, treonin, triptofan i valin.
Prisustvo ukupne količine proteina zato ne garantuje visoku nutritivnu vrednost polena. Ako je jedna od esencijalnih aminokiselina zastupljena ispod potrebe pčele, ona može postati ograničavajuća za iskorišćavanje ostalih aminokiselina. Dva polena sa sličnim procentom sirovih proteina zbog toga mogu imati različitu biološku vrednost.
Potrebe nisu iste ni tokom života radilice. Mlade pčele imaju znatno veću potrebu za aminokiselinama jer intenzivno razvijaju tkiva i hipofaringealne žlezde. Eksperimentalni podaci pokazuju da se sa starenjem nutritivni optimum pomera ka sve većem udelu ugljenih hidrata u odnosu na esencijalne aminokiseline.
Pčelinje društvo takođe može delimično da kompenzuje nepovoljan sastav jednog izvora kombinovanjem polena različitog botaničkog porekla. To je jedan od razloga zbog kojih je nutritivna raznovrsnost pejzaža značajna čak i kada ukupna količina polena naizgled nije mala.
Reference:
De Groot, A. P. Protein and Amino Acid Requirements of the Honeybee (Apis mellifica L.). Physiologia Comparata et Oecologia, 1953.
Paoli, P. P. i sar. Nutritional balance of essential amino acids and carbohydrates of the adult worker honeybee depends on age. Amino Acids, 2014.
Bryś, M. S. i sar. The Key Role of Amino Acids in Pollen Quality and Honey Bee Physiology – A Review. Molecules, 2024.
Ansaloni, L. S. i sar. An Overview of the Nutritional Requirements of Honey Bees (Apis mellifera Linnaeus, 1758). Insects, 2025.
Lipidi, esencijalne masne kiseline i steroli
Iako se u ishrani pčela najčešće govori o proteinima i šećerima, lipidi su takođe neophodni za normalan razvoj i fiziologiju. Polen je njihov glavni prirodni izvor.
Lipidi imaju više funkcija. Oni su sastavni deo ćelijskih membrana, učestvuju u energetskom metabolizmu, predstavljaju rezervu energije i služe kao prekursori ili strukturne komponente različitih signalnih molekula.
Posebno su značajne polinezasićene omega-3 i omega-6 masne kiseline. Njihov značaj nije ograničen samo na ukupnu količinu masti u hrani. Eksperimentalna istraživanja pokazala su da odnos omega-6 i omega-3 masnih kiselina može uticati na razvoj legla, preživljavanje odraslih pčela i funkciju nervnog sistema.
U eksperimentima sa ishranom siromašnom omega-3 masnim kiselinama kod pčela je zabeleženo slabije asocijativno učenje, kao i slabiji razvoj hipofaringealnih žlezda. Dalja istraživanja pokazala su da izrazito visok odnos omega-6 prema omega-3 može nepovoljno delovati čak i kada ukupna količina masti u hrani nije mala.
Polen je istovremeno izvor biljnih sterola. Insekti uglavnom nemaju mogućnost da sami sintetišu sterole iz jednostavnih prekursora na način karakterističan za neke druge organizme, zbog čega ih moraju dobiti hranom. Jedan od posebno proučavanih sterola kod pčela je 24-metilenholesterol.
Steroli su značajni kao komponente ćelijskih membrana i kao prekursori ecdisteroidnih hormona uključenih u razvoj i presvlačenje. Eksperimentalno dodavanje 24-metilenholesterola u kontrolisane dijete povezano je sa promenama preživljavanja, potrošnje hrane i fizioloških parametara odraslih pčela.
Zato se kvalitet polena ne može procenjivati samo prema proteinima. Polen može imati relativno dobar proteinski sastav, a ipak biti manje povoljan ako je njegov lipidni ili sterolni profil neuravnotežen.
Reference:
Arien, Y. i sar. Omega-3 deficiency impairs honey bee learning. Proceedings of the National Academy of Sciences, 2015.
Arien, Y., Dag, A., Shafir, S. Omega-6:3 Ratio More Than Absolute Lipid Level in Diet Affects Associative Learning in Honey Bees. Frontiers in Psychology, 2018.
Arien, Y. i sar. Effect of diet lipids and omega-6:3 ratio on honey bee brood development, adult survival and body composition. Journal of Insect Physiology, 2020.
Furse, S. i sar. Sterol and lipid metabolism in bees. Metabolomics, 2023.
Vitamini, mineralni elementi i voda
Pored makronutrijenata, pčelama su potrebne male količine različitih vitamina i mineralnih elemenata. Polen, nektar, med i glandularni sekreti sadrže različite koncentracije ovih materija, ali njihov sastav zavisi od botaničkog porekla hrane.
U polenu i drugim pčelinjim namirnicama identifikovani su brojni vitamini, uključujući vitamine B grupe, biotin, folate, vitamin E i askorbinsku kiselinu. Vitamini učestvuju kao kofaktori u metaboličkim reakcijama i mogu uticati na iskorišćavanje drugih hranljivih materija.
Mineralni elementi imaju uloge u osmotskoj ravnoteži, radu mišića, nervnog sistema, enzimskim reakcijama i održavanju jonske ravnoteže. Posebno su značajni kalijum, natrijum, magnezijum, fosfor i drugi elementi prisutni u polenu, vodi i biljnom materijalu.
Voda je zaseban i često potcenjen resurs. Pčelinje društvo je koristi za više funkcija: održavanje osmotske ravnoteže odraslih pčela, razređivanje gustih rezervi hrane, pripremu hrane za leglo i regulisanje temperature u košnici.
Za vreme visokih spoljašnjih temperatura pčele sakupljačice donose vodu u košnicu, gde se ona raspoređuje po površinama. Isparavanje, zajedno sa ventilacijom koju proizvode radilice, omogućava efikasno hlađenje legla. Temperatura u zoni legla održava se u relativno uskom rasponu, pa dostupnost vode tokom velikih vrućina može postati fiziološki važna za celo društvo.
Interesantno je da pčele ne moraju uvek preferirati potpuno demineralizovanu vodu. Istraživanja ukazuju da rastvoreni mineralni elementi mogu doprineti privlačnosti pojedinih izvora vode, mada takvi izvori moraju biti bez pesticida, teških metala i drugih štetnih materija.
Reference:
Ansaloni, L. S. i sar. An Overview of the Nutritional Requirements of Honey Bees (Apis mellifera Linnaeus, 1758). Insects, 2025.
Kovac, H., Käfer, H., Stabentheiner, A. The energetics and thermoregulation of water collecting honeybees. Journal of Comparative Physiology A, 2018.
Promene nutritivnih potreba tokom života radilice
Jedna od najvažnijih karakteristika ishrane medonosne pčele jeste činjenica da optimalna ishrana nije ista za sve članove društva niti za jednu radilicu tokom čitavog njenog života.
Tek izležene i mlade radilice prolaze kroz intenzivan period fiziološkog sazrevanja. U tom periodu konzumiraju relativno velike količine polena. Proteini i druge hranljive materije omogućavaju razvoj masnog tela, hipofaringealnih žlezda i drugih struktura važnih za njihove prve zadatke u društvu.
Kada postanu pčele hraniteljice, razvijene hipofaringealne i mandibularne žlezde omogućavaju im da proizvode sekrete kojima hrane larve, maticu i druge članove društva. Na taj način hranljive materije iz polena koji konzumiraju odrasle radilice indirektno postaju osnova ishrane legla.
Kako radilica prelazi ka poslovima izvan košnice, njena fiziologija se menja. Potrošnja polena i potreba za visokim udelom aminokiselina opadaju, dok raste zavisnost od ugljenih hidrata. Izletnice troše velike količine energije na rad letnih mišića i mogu više puta dnevno prelaziti značajne udaljenosti između košnice i izvora hrane.
Eksperimentalno proučavanje odnosa esencijalnih aminokiselina i ugljenih hidrata pokazalo je veoma izraženu promenu sa uzrastom. Mlade radilice birale su dijete sa relativno većim udelom aminokiselina, dok su izletnice preferirale mnogo veći odnos ugljenih hidrata prema aminokiselinama.
Zbog ovih razlika pojam “potrebe pčele za hranom” nema jednu univerzalnu vrednost. Potrebe zavise od uzrasta, funkcije, fiziološkog stanja, količine legla i sezonskog razvoja čitavog društva.
Reference:
Paoli, P. P. i sar. Nutritional balance of essential amino acids and carbohydrates of the adult worker honeybee depends on age. Amino Acids, 2014.
Brodschneider, R., Crailsheim, K. Nutrition and health in honey bees. Apidologie, 2010.
Di Pasquale, G. i sar. Influence of Pollen Nutrition on Honey Bee Health: Do Pollen Quality and Diversity Matter? PLoS ONE, 2013.
Ishrana pčela hraniteljica, hipofaringealne žlezde i razvoj legla
Mlade radilice imaju centralnu ulogu u pretvaranju biljnih hranljivih materija u hranu dostupnu larvama. Hipofaringealne žlezde pčela hraniteljica naročito su važne jer proizvode proteinske sekrete koji ulaze u sastav larvalne hrane.
Razvoj ovih žlezda snažno zavisi od proteinske ishrane. Kada mlade radilice imaju pristup polenu ili odgovarajućem proteinskom izvoru, acinusi hipofaringealnih žlezda razvijaju se znatno bolje nego kod pčela koje dobijaju samo šećernu hranu.
Pored žlezda, ishrana utiče i na koncentraciju proteina u hemolimfi i metabolizam masnog tela. Jedan od važnih proteina povezanih sa fiziologijom mladih radilica jeste vitelogenin. Iako je evolutivno povezan sa reprodukcijom, kod radilica medonosne pčele učestvuje u širem skupu fizioloških procesa i povezan je sa hraniteljskim ponašanjem, metabolizmom, starenjem i imunološkim funkcijama.
Nedostatak polena zato može izazvati lančane posledice. Slabije razvijene hraniteljice imaju smanjene mogućnosti proizvodnje glandularne hrane, što može uticati na broj i kvalitet larvi koje društvo može da odgaji.
Na nivou kolonije, reproduktivni potencijal matice nije jedini faktor koji određuje količinu legla. Čak i kada matica ima visok kapacitet polaganja jaja, broj larvi koje kolonija može uspešno ishraniti zavisi od broja i fiziološkog kvaliteta pčela hraniteljica, kao i od dostupnosti odgovarajuće hrane.
Reference:
Di Pasquale, G. i sar. Influence of Pollen Nutrition on Honey Bee Health: Do Pollen Quality and Diversity Matter? PLoS ONE, 2013.
DeGrandi-Hoffman, G. i sar. The effect of diet on protein concentration, hypopharyngeal gland development and virus load in worker honey bees (Apis mellifera L.). Journal of Insect Physiology, 2010.
Corby-Harris, V. i sar. Transcriptional, translational, and physiological signatures of undernourished honey bees suggest a role for hormonal factors in hypopharyngeal gland degradation. Journal of Insect Physiology, 2016.
Ishrana, imunitet i otpornost na druge stresore
Nutritivni stres retko deluje izolovano. Pčela koja nema adekvatnu ishranu istovremeno može biti izložena parazitima, virusima, mikrosporidijama, pesticidima i nepovoljnim klimatskim uslovima. Zbog toga je važno posmatrati ishranu kao jedan od faktora koji određuju sposobnost organizma da odgovori na druge stresore.
Eksperimentalna istraživanja pokazala su da proteinska ishrana i karakteristike polena mogu menjati pojedine parametre imunološkog sistema. Kod pčela su proučavani broj hemocita, aktivnost fenoloksidaze, stanje masnog tela i aktivnost glukoza-oksidaze, enzima povezanog sa takozvanim socijalnim imunitetom kolonije.
Istraživanje različitih monoflornih i poliflornih dijeta pokazalo je da kvalitet polena može uticati na fiziologiju mladih pčela i njihovu toleranciju prema infekciji mikrosporidijom Nosema ceranae. Poliflorna ishrana nije u svim eksperimentalnim uslovima automatski bila bolja od svakog monoflornog polena, što pokazuje da se nutritivna vrednost ne može svesti samo na broj biljnih vrsta. Važni su stvarni hemijski sastav i kvalitet pojedinačnih polena.
Slična veza uočena je između proteinske ishrane i virusnog opterećenja. U kontrolisanim eksperimentima pčele hranjene samo šećernim sirupom imale su nižu koncentraciju proteina i slabije razvijene hipofaringealne žlezde od pčela koje su dobijale polen ili proteinsku hranu, a kod određenih virusnih infekcija primećene su i razlike u virusnom opterećenju.
Ovi rezultati ne znače da kvalitetna ishrana sama po sebi sprečava bolesti. Ona predstavlja jedan deo složenog sistema odbrane i može povećati fiziološki kapacitet pčela da podnesu infekciju ili drugi stres.
Reference:
Alaux, C. i sar. Diet effects on honeybee immunocompetence. Biology Letters, 2010.
Di Pasquale, G. i sar. Influence of Pollen Nutrition on Honey Bee Health: Do Pollen Quality and Diversity Matter? PLoS ONE, 2013.
DeGrandi-Hoffman, G. i sar. The effect of diet on protein concentration, hypopharyngeal gland development and virus load in worker honey bees. Journal of Insect Physiology, 2010.
Raznovrsnost polena, monokulture i nutritivni stres
Prirodna ishrana medonosne pčele može obuhvatati veliki broj biljnih vrsta. Različiti poleni imaju različite koncentracije proteina, aminokiselina, lipida, sterola, minerala i sekundarnih biljnih metabolita. Zbog toga botanička raznovrsnost potencijalno omogućava kombinovanje izvora sa komplementarnim nutritivnim karakteristikama.
To ne znači da je svaki poliflorni polen automatski kvalitetniji od svakog monoflornog. Eksperimentalni rezultati pokazuju složeniju sliku. Kvalitetan polen jedne biljne vrste može u određenim okolnostima pružiti veoma dobru ishranu, dok mešavina više nutritivno siromašnih polena ne mora biti optimalna.
Problem nastaje kada pejzaž tokom dužeg perioda pruža vrlo ograničen izbor biljaka. Velike površine monokultura mogu privremeno obezbediti obilje nektara i polena tokom cvetanja, ali nakon završetka cvetanja može uslediti nagli pad dostupnosti hrane. Osim vremenskog prekida, postoji i problem nutritivnog sastava ako se društvo duže vreme oslanja na uzak spektar polena.
Poljoprivredna intenzifikacija, uklanjanje cvetnih staništa i sezonske praznine u cvetanju zato mogu stvarati nutritivni stres i u predelima koji tokom kratkog perioda izgledaju veoma bogati hranom.
Posebno je važno razlikovati količinu i kvalitet resursa. Velika količina polena nije nužno jednaka kompletnoj ishrani. Isto tako, nekoliko različitih biljnih vrsta ne garantuje da su zadovoljene sve potrebe za esencijalnim aminokiselinama, masnim kiselinama i sterolima.
Reference:
Di Pasquale, G. i sar. Influence of Pollen Nutrition on Honey Bee Health: Do Pollen Quality and Diversity Matter? PLoS ONE, 2013.
Brodschneider, R., Crailsheim, K. Nutrition and health in honey bees. Apidologie, 2010.
Furse, S. i sar. Sterol and lipid metabolism in bees. Metabolomics, 2023.
Ansaloni, L. S. i sar. An Overview of the Nutritional Requirements of Honey Bees (Apis mellifera Linnaeus, 1758). Insects, 2025.
Prirodna hrana i dopunska ishrana pčela
Kada prirodni izvori nektara ili polena nisu dostupni, u pčelarstvu se koriste ugljenohidratne i proteinske dopune. Šećerni sirupi mogu obezbediti energiju u periodima kada nema dovoljno nektara ili mednih rezervi, dok se proteinske pogače i druge formulacije koriste kao pomoć tokom nedostatka polena.
Međutim, nadoknada energije tehnički je jednostavnija od potpune zamene polena. Polen nije samo izvor proteina. On istovremeno obezbeđuje aminokiseline, lipide, sterole, vitamine, mineralne elemente i različite sekundarne biljne komponente. Veštačka dijeta koja zadovoljava samo određeni procenat sirovih proteina zato ne mora nutritivno odgovarati prirodnom polenu.
U eksperimentu u kome su kolonije tokom dela godine imale pristup prirodnoj paši ili dobijale proteinske dodatke, pčele su slabije varile proteine iz ispitivanog suplementa nego proteine polena. Kolonije sa pristupom prirodnoj hrani imale su i niže nivoe pojedinih patogena i bolje prezimljavanje u datim eksperimentalnim uslovima.
To ne znači da proteinska dopunska hrana nema praktičnu vrednost. U periodima ozbiljnog nedostatka polena ona može pomoći održavanju razvoja društva. Međutim, rezultati istraživanja pokazuju da “proteinska hrana” i prirodni polen nisu biološki identični resursi.
Savremeni pristup formulisanju zamena zato sve više uzima u obzir ne samo procenat proteina već i aminokiselinski profil, lipidni sastav, sterole, mikronutrijente, svarljivost i odnos proteina prema ugljenim hidratima.
Dopunska ishrana najpreciznije se može posmatrati kao sredstvo za ublažavanje nutritivnog deficita, a ne kao potpuna biološka zamena za raznovrsnu prirodnu pašu.
Reference:
DeGrandi-Hoffman, G. i sar. Honey bee colonies provided with natural forage have lower pathogen loads and higher overwinter survival than those fed protein supplements. Apidologie, 2016.
Ansaloni, L. S. i sar. An Overview of the Nutritional Requirements of Honey Bees (Apis mellifera Linnaeus, 1758). Insects, 2025.
Brodschneider, R., Crailsheim, K. Nutrition and health in honey bees. Apidologie, 2010.
Zaključak
Ishrana medonosne pčele predstavlja složen sistem u kome se potrebe pojedinca menjaju sa uzrastom i funkcijom, dok se konačni efekti ispoljavaju na nivou čitavog društva. Nektar i med prvenstveno obezbeđuju ugljene hidrate potrebne za energetski metabolizam, dok polen predstavlja ključni izvor proteina, esencijalnih aminokiselina, lipida, sterola, vitamina i mineralnih materija.
Najveće potrebe za proteinskom hranom imaju mlade radilice i pčele hraniteljice, čiji fiziološki razvoj omogućava ishranu legla. Sa prelaskom na sakupljačke aktivnosti potrebe radilice pomeraju se ka većem unosu ugljenih hidrata potrebnih za let.
Nutritivni kvalitet polena ne može se pouzdano proceniti samo na osnovu količine ili ukupnog procenta proteina. Aminokiselinski profil, masne kiseline, steroli, mikronutrijenti i svarljivost zajedno određuju njegovu biološku vrednost. Zbog toga dostupnost raznovrsnih i nutritivno kvalitetnih biljnih izvora predstavlja važnu osnovu razvoja i stabilnosti pčelinjeg društva.
Savremena istraživanja takođe pokazuju da ishrana može uticati na razvoj hipofaringealnih žlezda, proizvodnju legla, imunološke parametre, kognitivne sposobnosti, dugovečnost i odgovor pčele na infekcije i druge stresore. Ishrana se zato ne može posmatrati samo kao pitanje količine hrane u košnici, već kao jedan od osnovnih fizioloških faktora koji povezuju biljnu raznovrsnost, zdravlje pojedinačnih pčela i funkcionisanje čitavog društva.
Reference:
Brodschneider, R., Crailsheim, K. Nutrition and health in honey bees. Apidologie, 2010.
Ansaloni, L. S. i sar. An Overview of the Nutritional Requirements of Honey Bees (Apis mellifera Linnaeus, 1758). Insects, 2025.
Di Pasquale, G. i sar. Influence of Pollen Nutrition on Honey Bee Health: Do Pollen Quality and Diversity Matter? PLoS ONE, 2013.
Furse, S. i sar. Sterol and lipid metabolism in bees. Metabolomics, 2023.